Pirjan Lovro
Moj prvi porod bio je prekrasan porod kod kuće, spontan i slobodan. Nikome nismo govorili da planiramo kućni porod, da nas ne bi odgovarali od toga i nabijali stres. To je bila mala tajna muža i mene.
Posljednjih tjedan dana pred porod osjećala sam lagane bolove – k’o menstrualne grčeve. Pretpostavila sam da se tijelo počelo pripremati i uživala sam u tome.
01.04. Muž i ja smo na kraju dana zažalili što nismo nikome prodali prvoaprilsku foru da sam rodila - bila nam je to jedinstvena prilika.
02.04. sam bila sva u nekom speedu. Svoj jutarnjij yoga + meditacija ritual nisam stigla napraviti nego sam jurcala po gradu, obavljala razne stvari, obilazila prijatelje, dogovarala hipnobirth terapiju za četvrtak i sastanak sa babicom za srijedu. Već sam od subote razgovarala s bebolincem u sebi da bi bilo dobro da dođe krajem tjedna. Odgovarala sam ga od ponedjeljka jer su mi u posjet dolazili starci, u srijedu mi je sveki odlučila doći i s tetom čistilicom i počistiti stan. Rekoh mu - u četvrtak imam hipnobirth terapiju i onda smo spremni, al’ dođi prije vikenda jer za vikend postoji veća opasnost da nam ne'ko bane na vrata. Jadan, nisam mu ostavila puno izbora- samo petak.
Oko 18 h sam se vratilia u stan, oko 19 h se javio muž da će kod kuće biti za sat i pol i da je jako gladan. Reko' - super, taman stignem odraditi yogu i pripremiti klopicu dok on ne dođe. Tako i bi, s guštom sam prolazila kroz svoje zbog trbuha modificirane asane, disla ujjayi i na kraju sjela u meditaciju- izvizualizirala porod, pospikala s bebolincem. I ... odlutala ... Iz meditacije me prenuo zvuk ključa u brav i - muž je već bio došao. Pa kad prije? Baš sam izgubila pojam o vremenu meditirajući.
Na brzinu sam spremila večeru, povečerali smo, podružili se s nenadanim gostom (svekrom) i nakon toga, oko pola 10 legli zagrljeni na kauč da pogledamo film o Van Goghu - Žudnja za životom. Naravno da smo zaspali nakon 10-ak min. Oko 22.15 h muž se budi i tjera nas da se preselimo s kauča u krevet. Ja ustajem, napravim korak i BLJUF! – iz mene se izlije nešto toplo. Mudro odcupkam do kupaone, pogledam, vidim sluzni čep i shvatim - puko je vodenjak. Veselo vičem mužu u dnevnu sobu da mi je puko vodenjak. On zbunjeno dolazi do mene (koja sjedim na wc-u a iz mene teče) i pita me: "Jesi sigurna?!" (koji klišej ). Da bi se uvjerio gleda u sluzni čep (njega fakat sve zanima) - veselo se pogledamo: Počelo je! Kaže on: "Idemo zvati babicu!" Ja reko' - poslat ću sms. On odlazi i pojačava grijanje i pali klimu. Naravno da sam grijalicu koju sam planirala imati na porodu ostavila u ateljeu - kao neću ja još ...
Odlazim po mob i vidim da imam jednu poruku od babice koja pita kako sam jer da joj je malac dobio temperaturu. Uh, naravno da se sve uvijek poklopi! Odgovaram: "Puko mi je vodenjak i ispao sluzni čep". Šaljem sms i douli i drugoj babici, ali ona je isto zauzeta do 7 h ujutro. No, ništa me ne brine - znam da će ne’ko doći i da će sve biti u redu. Sretna sam! Dopisujem se sa doulom i babicom, odgovaram na pitanja o plodnoj vodi i trudovima - plodna voda je bistra, trudova nemam. Samo laganu zimicu od uzbuđenja.
Savjetuju me da pojedem nešto, pokušam se odmoriti i da javljam dalje. Odlazim se otuširati nakon čega muž inzistira na fotosešnu. Fotkamo se sretni i nasmijani. Nakon toga ja liježem u krevet, a on dolazi pi pita: "A šta sad?". "Idemo spavati", odgovaram. "Pa kak ti to misliš?", zbunjeno će on, al’ nakon toga liježe do mene u krevet i oboje se trudimo zaspati. No oko 23.30h me bude trudovi – a’l sam se naspavla - punih 20-ak min! Oko ponoći se javljam douli i babici - trudovi su na 10 min al’ ne bole jako. Ležim i dremuckam u krevetu, muž spava ili se pravi da spava kraj mene ... Ta poludremuckajuća faza traje do 3 h kad trudovi dolaze svakih 6-7 min i variraju jačinom - čas su jaki, čas slabiji. Još uvijek sam u krevetu i "odmaram“.
Nakon pola sata me izbacuju iz kreveta i odlazim skakutati na loptu u dnevnom boravku. Razmak je bio na 5 min. Muž i ja palimo tv i pokušavamo gledati film koji smo bili započeli, al’ sam ja shvatila da mi trudovi nestaju. Očito bebolinac želi svu moju pažnju i koncetraciju. Gasimo tv - muž leži i drijema na kauču, ja sam na podu do njega, s glavom u njegovim rukama. Veselim se kako trudovi napreduju. U 15 do 6 h su na 3 min- javljam douli da ne treba dolaziti - izgleda da sam vuk samotnjak, ne paše mi ničije društvo, čak sam se malo i od muža odmaknula. Nakon toga trudovi oslabljuju. Pa nije valjda da će sad sve stati i krenuti ponovo tek navečer. Uh!
Oko 7 h muž i ja odlazimo u krevet. Tek što sam legla dolazi prvi pravi trud koji me baca iz kreveta na pod. Muž je izbezumljen. Zove svoju mamu da otkaže nju i tetu čistilicu, al’ ona se ne da. Čujem kako joj objašnjava da imam lagane grčeve i da nek ne dolaze ujutro, a ona će: "Pa nema veze, nek ona leži, mi ćemo čistiti". Muž povisuje glas, govori da su to gluposti i neka slučajno me ne dolaze uznemiravati. Izbacujem negativne misli da će mi njih dvije ili neko treći upasti usred poroda iz glave.
Selim se u kupaonu, palim grijalicu i tražim muža da napuni kadu. Ne čekam da se kada napuni, ulazim i tušem polijevam trbuh - i to vrelom vodom. Bolovi malo popuštaju. Muž zove babicu. Ona kaže da će doći do 8h.
Dočekala sam je u kadi. Ona snima srčeko u par navrata i onda me vadi iz kade. Često traži srčani ritam malog bebolinca - vidim da je malo uznemirena. Na kraju lovi normalan ritam. Izgleda da sam ga prezagrijala jer je voda u kadi bila prevruća. Od tuda naziv ne prijan Lovro nego pirjan Lovro. Ipak je u više navrata do kraja poroda slušala srčeko. Na kraju je priznala da me preslušavala više nego sve trudnice zajedno.
Nakon nekog vremena selim se u dnevnu sobu. Babica i muž su zaštitili tepih, kauč i madrac. Izvalila sam se na madrac i naslonila na kauč. Trudovi me rasturaju i pomažem si disanjem, između trudova odmaram i padam kao u neki polusan - polutrans. Tu i tamo naiđe neki odmor u kome se malo duže odmaram ili se to meni samo čini. Sve mi nekako dugo traje. Govorim da sam umorna. Pitam babicu da l’ bi trebala promijeniti pozu. Ona sugerira da kleknem ili čučnem.
Podmeću mi loptu koju grlim. U trudovima mi babica masira leđa, ubrzo taj posao preuzima muž. Babica me nudi s čokoladom i vodom. Dam se nagovoriti na pola kockice čokolade s chillijem. Sve nekako sporo prolazi u pomaknutom vremenu i prostoru. S isčekivanjem pratim kako mi se bolovi sele s donjeg trbuha u donja leđa - taj pomak dočekujem kao spasitelja. Govorim mužu da mi je dosta. Napokon dobivam impuls za tiskanjem i pitam babicu da l’ smijem. Ona kaže da smijem sve što mi dođe - logično!
Osjećam kako se bebolinac spušta u porođajni kanal i kako se i on i tijelo prilagođavaju jedno drugom. Sve ide tako sporo. Umorna sam i čini mi se da nema kraja, da bebač nikad neće izaći. Babica i muž me hrabre - babica mi govori neka popipam glavicu - ja pipam i ne vjerujem da je to glavica - tako je mekana. Nakon toga čini mi se još par tiskanja i predivan osjećaj izlaska Lovre. Babica govori - brzo, sad te treba! Odmotava mu pupčanu vrpcu (3 ili 4 puta omotanu) i daje mi ga na ruke. Ja sam u sedmom nebu, ma u biti ne znam gdje sam.
Držim ga u naručju - malog i mokrog - komuniciramo dodirom, tišinom i na kraju pogledom - babica i muž nas smještaju na kauč, a bebač mi udjeljuje svoj prvi pogled, smiren, beskonačan, svemirski. Babica mi pomaže da ga namjestim na ciku i on nakon 10-ak minuta počinje vući. Tako smo ostali sat vremena- zajedno, povezani. Mirišem ga, grlim, upijam ... Pridružuje nam se muž i grli nas - osjećam njegove suze na svom ramenu. Plačemo. <3
I posteljica izlazi, muž reže pupčanu vrpcu, babica pregledava posteljicu, kasnije ju pokazuje i mužu, a poslije svega i meni. Sve je u redu - lijepa je i velika. Ja sam i dalje u svom svijetu - nedodirljiva, sve se mijenja, sve je promijenjeno, sve je drugačije, novo ...
